Змај од Ноћаја

Ђурђија Петровић, јунакиња романа „Лужањска хроника“,
рођена је сестра устаничког војводе Стојана Чупића – Змаја од Ноћаја.

Stojan Cupic
Стојан Чупић

Овај знаменити српски војвода је рођен у Пиви, стара Херцеговина, као Стојан Добриловић око 1865. године. У једном од турских упада гину његови родитељи. Са сестрама, Ђурђијом (касније се удала у село Раденковић за Петра Петровића, а након његове погибије у бици на Равњу 1813. Ђурђија се сели на планину Цер, што је и тема овога романа), Катом и Станом, Стојан прелази у Мачву. Насељавају се у Салашу Црнобарском, где Стојан код непознатог учитеља учи писање. Наочит, млад и марљив привлачи пажњу околине, а посебно богатог трговца Страхиње Чупића који одлучује да га усини.
Стојан се жени, а поочимово богатство успева да вишеструко повећа. Важио је за једног од најугледнијих мачванских трговаца. На почетку Првог српског устанка се сусреће са Карађорђем, који му даје задатак да побуни Мачване против турских дахија. Већ у првој борби код Засавице се истакао својом сналажљивошћу. Ову славу потврђује и напад на Мачванску Митровицу у којем Стојан Чупић са својим одредом успева да се избори са знатно бројнијом посадом турског хана.
Стојан Чупић је 1805. године од Карађорђа постављен за мачванског војводу, то потврђује и устанички скуп у Богатићу.
Најзначајнија Чупићева ратна година је 1806. Својом домишљатошћу успева да превари Турке приликом преговора, а у бици на Мишару је један од истакнутих српских команданата. Током наредних устаничких година учествује у низу окршаја, борби и упада у Босну, као и у чувеној бици код Лознице 1811.
Крај Првог устанка обележава битка на Равњу (описана у роману „Лужањска хроника“), после које Стојан Чупић прелази у Срем. Враћа се у Србију 1815. године када добија инструкцију од Милоша Обреновића да поново подигне устанак.
Постоје две верзије Стојановог краја. По једној га Турцима предају богати српски трговци, који су гајили омразу према Чупићу и противили се новом устанку. По оној другој верзији налогодавац Чупићеве предаје Турцима је био Милош Обреновић, који се плашио Чупићеве популарности у народу. Како год било, Стојан је ухваћен на превару и одведен у тамницу у Зворник. После месец дана тешких мучења, задављен је гајтаном.
Стојан Чупић је од стране савременика остао упамћен као човек високог раста и атлетске конституције. Оно што га је издвајало од других је био изузетни реторски таленат, па је знао да дуго и надахнуто говори на устаничким скупштинама и скуповима. Судио је поштено и обазриво према сиротињи. Његове војне врлине и сналажљивост су били надалеко чувени, па је због њих добио надимак Змај од Ноћаја.
Имао је троје деце. Његов најпознатији потомак Никола Чупић је био конструктор ратног наоружања. Умро је у 34 години остављајући завештање да се од његове имовине оснује Чупућева задужбина која је издавала знаменити Годишњак. После Николине смрти директних потомака Стојана Чупића више нема.

Spomenik u Salasu Nocajskom, Vikipedija
Споменик Стојану Чупићу, извор Википедија

Занимљива је прича о гробу Стојана Чупића. Он је по смакнућу од стране Турака сахрањен у Зворнику. Српска црква је почетком двадесетог века продала имање на којем се налазило Чупићево гробно место породици Хамзић под условом да се брину о гробу. Они то и чине неколико деценија. Последњи изданак ове фамилије, седамдесетогодишњи Сафет, 1988. године моли да се споменик са посмртним остацима пренесе у Србију, јер више нико неће моћи да се брине о гробу након његове смрти. То је и учињено, па Стојан Чупић сада почива поред цркве у Ноћају.
Стојану Чупићу је у Ноћају подигнут споменик, а улице Змаја од Ноћаја постоје у неколико градова (Шабац, Ниш, Зворник…). Најзнаментија је она београдска, која се налази у најужем градском језгру.
Још за живота је Стојан Чупић постао књижевни јунак. Опева га Филип Вишњић у неколико песама из устаничког циклуса. Чувени су стихови из песме „Бој на Салашу“: „Од како је гавран поцрнио, / Није змију гуја дочекала / Кано Чупић Мемед-Капетана / У широку пољу салашкому; / Ако ли тко вјеровати неће, / Нека иде те очима види: / Знати ће се турска костурница / Докле тече сунца и Салаша!“ Вук Стефановић Караџић у својим списима о Првом српском устанку Стојана Чупића поред Вељка Петровића сматра за најхрабријег војводу. О његовом карактеру Вук пише: „Чупић је био јуначина, хвалиша, весељак и прзница, човек склопљен од свега што је запаљиво и експлозивно.“
Змај од Ноћаја је и јунак неколико савремених књижевних дела (Боро Вујачић, Никола Девура…). Посебно се издваја прича „Улица Змаја од Ноћаја“ у збирци „Дорћол“ прослављене српске списатељице Светлане Велмар-Јанковић. Она о Чупићу пише: „Умео је и да обрађује земљу, и да тргује, и да ратује, и да заповеда, и да, сјајно, говори на скупштинама. У памћењу, не само његових савременика, остале су ове Карађорђеве речи: ‘Којекуде, ко ми надговори Чупића и натпише Молера, даћу што затражи’“.
Стојан Чупић је ушао и у поп-културу. Познати београдски састав „Бајага и инструктори“ 2001. године објављује албум „Змај од Ноћаја“ на којем се налази истоимена песма (можете је послушати овде).

Стојан Чупић још једном постаје књижевни јунак у роману „Лужањска хроника“. Како је изгледало његово детињство и одрастање, какав је однос имао са сестром Ђурђијом, како је текла битка на Равњу и каква је била кончина знаменитог Змаја од Ноћаја, можете сазнати у овом роману.

Advertisements