Планина Цер

Cer, Turisticka organizacija Sabac
Планина Цер, извор Туристичка организација Шабац

Некада давно, геолози тврде пре 600 000 година, Цер је био острво у Панонском мору. Оно што је остало од тог острва је данашња планина Цер. Смештен у северозападном делу Србије, на око 100 километара од Београда, Цер спада у категорију ниских планина (надморска висина 687 метара) са изразито погодном климом, која обилује пријатним ветровима и лековитим ваздухом. Цер је дом бројним животињским врстама, поготово птицама. Најзнаменитији „становник“ Цера је орао мишар. Планина Цер је богата шумама, и то најчешће стаблима храста, граба и букве. Баш по дрвету цер (дрво из рода храста) планина је и добила име. Постоји и друга верзија по којој Цер добија име по римској богињи Церери, заштитници плодности и жита.
Цер има богату историју. Прва утврђења на овој планини настају за време Римљана, а током њихове владавине Цер је био виноградарски крај. Из овог периода су сачувани остаци Тројановог и Косаниног града. По пропасти римског царства, Цером владају Византинци који подижу утврђење Коњуша помоћу којег контролишу савску долину и Срем.
Бројне сеобе народа и освајачки походи, у којима Цер прелази у руке бројних освајача, оставили су трагове у култури, споменицима и обичајима. У току средњег века преко ове планине је пролазио каравански пут дубровачких трговаца.
Цер улази у састав српске средњовековне државе за време Немањића, који на његовим падинама граде манастире Радовашницу и Петковицу. Изградња још једног манастира, Чокешине, везује се за митски лик Милоша Обилића, који је по предању био родом из поцерског села Милошевац.
За време турске владавине Србијом Цер је дом бројним хајдуцима, као топоним је остао Мршића гроб – место погибије једног од чувених хајдука. Његови житељи су често били устаници и војници. Тако Милош Црњански порекло главног јунака култног романа „Сеобе“ смешта на Цер творећи потресни ламент: „Никад више видети своју планинску, милу, Сервију, свој Цер.“

Spomen kosturnica Tekeris, Vikipedija
Спомен костурница у Текеришу, извор Википедија

На падинама Цера у Првом српском устанку одиграла се чувена Чокешинска битка 1804. године. Због своје неприступачности је Цер често био и место где су се људи склањали у збегове. Тако Ђурђија, јунакиња „Лужањске хронике“, после пропасти Првог српског устанка свој нови дом гради на падинама Цера у мали Лужањци, што је описано у овом роману.
Цер улази у састав кнежевине Србије након Другог српског устанка 1815. године. Један век развоја смењује страдање у Првом светском рату. Цер, а посебно насеља на његовим обронцима, је сведок зверстава аустроугарске војске, описаних од стране Арчибалда Рајса. Цер је поприште и једне од најславнијих битака у Великом рату, која је у овој књизи задобила истакнуто место. У знак сећања на церске хероје 1928. године подигнута је спомен-костурница изгинулим војницима у Текеришу у којој почива и Владимир Петровић, јунак овог романа.
Данас је Цер идеално место за излетничке и пешачке туре. Природне лепоте, бројне културне знаменитости и богата историја чине Цер једном од најпознатијих планина у Србији.

О историји Цера, животима људи који су га насељавали у прошлости, обичајима, славним церским догађајима и биткама можете читати у роману „Лужањска хроника“.

Advertisements